Искрице мојих зеница
трепераве очи моје
с трагом сећања
радознало преда мном стоје
И гледају
мајку оца свог
нетрагом ишчезлог
С криком галеба
у јулској ноћи
У на искап
испијеном трену
и питају
Хоће ли отац доћи?
Ноћ је била топла и мирна
Море је сневало лабудов плес
Плес белог лабуда
У време
када су вилински свици
певали у очима детета
Отац којег нема
ни у сенци плаветнила
два бистра језерцета
остао је само реч
у свести дечака
Неиспевана
поема живљења
у тим прерано
сазрелим очима
Што бледи у њима
довека