Окренута, на све стране света,
у нама је замка разапета.
Својом вољом смо је на почетак,
изукрштане стазе поставили.
Недоречену. Да као одјек даљина,
пронађе залудну мисао што лута,
чак и уколико смо је заборавили.
Заглављена у крајњем бесмислу,
трајно нам ставља повез преко
очију, кује ироничне окове.
Сапиње слободу, кочи делања,
сванућем бесмислених нада,
о којима смо, понекад, сањали.
Жеља може бити и сасвим нова,
све је могуће у беспућу маштања.
Којe зна да постане усвојена тегоба,
слатка навика сувишног испаштања.
Саздана, само од погрешних
одлука и претераних очекивања.