Тамо, где се сусрећу
дан и ноћ
у том спектру постојања
остаће дашак душе
моје вапајем окован
Узалуд ће засвирати трубе
на прагу петлове крлетке
Узалуд ће сванути дан.
Узалуд ће се покренути
казаљке
у правом смеру
према коридору
заобилазних путања
Прекасно,
пре наговештаја спасења,
претећи ће их потмули прасак
тамне стране
које звезде злослутне
Оно што ме још држи
у бесаним ноћима је крик
да ублажим
неумољив траг бола у мислима
Кад јутро заболи
у неизговореним речима
гласнику мени клоне
и речи не потеку
Препознајем само тешку
згуснуту тишину
притајену у недрима
Бојим се
остаћу заробљена
између светова
и потпуно сама и нема
да изрекнем сву радост
теби намењену
пре но што сањар у мени
прогна стварност.