Онај прах и пепео,
у мени развејан,
час ковитла, час мрмори,
столећима искован.
Одјек му телом жубори,
векове живота ми збори.
Крвотоком ковитла и тече,
преостала кап уља у амфори.
Дубином струје немири,
оштрица ткивом сече.
Преплићу се утисци
нови и прастари.
Копне у ткању предачком.
Онај прах у мени,
ковитла, мрмори.
Какви год му били извори,
прости или господствени,
умом влада, телом господари.
Час на жалост, час на срећу.
Колико год да то желим,
или нећу,
у сваку ћелију су урасли.
И куд год, да се окренем,
једно примећујем:
њима смо, на свој начин,
сви, до једног повезани.
Познато или тајновито,
божанско, колико и људско,
како год било, то наслеђе,
скројени смо од исте пређе.