Искричава игра мисли
далеко од разума, од стварности,
занесена, рајским сјајем обасјана,
између сна и јаве, зачарано вијори.
На крилу вечности, даљинама хуји.
Ведри хоризонт над пучином хтења,
пламеном душе одбљескује, струји.
У пукотинама промашених дана и ноћи,
огољену рањивост, с лакоћом плени.
Што само би сен пролазности,
уздах ветрова кроз крвоток биља.
И мисли одлутале, месечином проткане.
На прамцу барке, што облацима рони.
Где месечев слап, умишљене куле твори.