У самртној тишини,
очи града,
црвено се муте.
У мимоходу уздаха,
кораци постају
трновите стопе.
Безнађе слуте.
Дамари јецаја
у наручје снова,
утискују
безимене минуте.
Очај,
древни народ,
к’о сабласт прекрива.
Урлају небом обесне хијене.
Буде се сени предака,
револуционара.
Дижу се у сред тмине.
Простор заглушује
звук одјека,
оскрнављене тишине.
Језиве поруке,
кроз слике ниже.
Звече удари обести.
Звер без милости,
свеже ране ватром лиже.
Животе граби у јарости.
Народ слободиоумља,
блиставих умова
и храбрих синова,
широких видика
-у крвавом пиру агресора,
сред силине безумља,
у још једној од својих битака
-поносно брани
наслеђе часних предака.