Данас ме Сунце огрејало није.
Звезде се једва назиру,
студен вратнице реже.
На деблу оголелог дрвета
пустош царује.
Сати поспано замиру,
никуд не беже.
Пећ доброћудно пуцкета,
догорева сасушено иверје.
Пламичак му враголасто
трепери,
укочене мисли греје.
Шта у ово мутно,
зимско повечерје,
још може да затрепери?
Лепa реч.
Само је треба чути,
или прозборити.