Да се човек насмеје!
У време мог детињства
нисмо ни знали за крпеље.
Оне праве, што изазивају лудило
и вребају из сваког бусена траве!
Данас је највећа претња
широко, цветно поље,
по којем неописиво пријају
шетња, ленчарење, одмор
и необавезно тумарање.
Али, не!
Опасно је!
Привући ћемо највећу пошаст страве:
маленог крпеља из жбуња, ветра
(зараженог мушицама) и загађеног етра.
Не мари.
Остаћемо код куће, пасивни, мирни,
увучени у чари скучене терасе.
Изоловани!
Овако безбедни,
укључићемо спасоносни телевизор
ради предаха од ужасавајућег атака природе
и њене „спасавај се ко може“ акције.
Да се информишемо!
Тада на сцену ступају уобичајене креације,
сценарија која жудно упијамо!
Све што чујемо, занети, замлаћени, блокирани!
Чисти, уредни и стерилни.
Далеко од нас су крпељи!
Или можда нису?
Поједини су ТВ програмом увелико најављени!
Објављено на датум 16.8.2008. године.
Аутор: Марина Тот