Признај
овог уморног јутра
колико често
је песма ветра
откривала засторе
испред пропланка
твоје скучености.
Признај
колико си пута
ужаснута утекла
жигосана печатом
непрестаног кајања.
Признај
да за срећу
никада ниси била
довољно спремна.
Нити си сада
Куд нестаде?
9.2.2009.
Аутор: Марина Тот