КЊИЖЕВНИ ДОЖИВЉАЈ „ШУШТАЊА ЈЕСЕЊЕГ ЛИШЋА“ У ПОЕЗИЈИ ПЕСНИКИЊЕ МАРИНЕ ТОТ
ШУШТАЊЕ ЈЕСЕЊЕГ ЛИШЋА
(Марина Тот)
Кроз шуштање
јесењег лишћа,
ветар у честару,
на корак до реке,
меко зазвони.
На опустелом атару,
прхну јато птица,
завијори,
у облак зарони.
Лагано, у злато тоне
месечева сена.
У овај час докони,
на прозоска окна
тихо завирује, нова
јесења промена.
Простором се разлива.
Нешто ми говори
да заплешем
због спомена
прошлих дана.
Није због вина,
нити је од пива.
Плешем из хира,
без ватре у очима.
Замишљен траг лептира,
невидљива нит прелама.
И слушам рањену птицу,
дубоко у недрима.
Бојом неба се покрива.
Низ лице капи кише теку.
нека, само теку.
Сунце ће заблистати
на камењу,
које сам јуче
бацила у реку.