Једна камера
прилично стара
дуго тавори
на дну плакара
Чека свог мајстора
осмех на уснама
лакоћу под прстима
бљесак у очима
Да у призору
ухваћеног тренутка
савршенство илузије
и надаље ствара
У нека боља времена
о раме окачена
трагом ветра је ношена
На вссељу би главна
Присећа се и лепших
дана овде на дну ормана
Где суморно лежи
као свака одбачена ствар
а дата је мајстору на дар