Нек зазвоне звона,
нек се вино лије!
данас нек се пева
и на искап пије.
Нека бучно буде,
да трепери вече!
Нека време носи
причу,
о данима среће.
Не кривим никог,
до једино себе,
што ће неке туђе очи,
зачарати тебе.
И узалуд задрхте руке,
скрију јек, часа горког.
Јер све што се креће,
посустане и стане.
Време се збраја
у прошле и нове дане.
Што лако склизну
и слију се низ пркосни,
дивљи пут, којим ходимо.
Да се у нама, даље разграна.
Носећ песму прохујалих дана.