Кад иње, с’ леденим ветром,
поверење стане да нагриза,
пред коначном се одлуком
не оклева, дуго се не преза.
Кад слађани смешак од меда,
очигледну лаж приповеда,
пријатељску руку зауставља.
Не слути, да на њему све пише
и што се пара и што се брише.
Шкрипи звук лажног бисерја.
Разоткрива се потајна намера.
Нутрина јој се брзо распада.
Неискрене речи нетрагом руше
слабо утврђене бедеме заблуда.
На напуштено згариште мирише.
У трену се клоне. Укаљаног образа.
Како би и куда, без икаква пролаза?
У сувишно правдање, до у бесцење.
За шта је касно, ни више ни мање.
У осуди оста, разголићено камење.