Друмујем каменитим друмовима.
Стопалима их дуго дробим.
Прати ме моја сен алејом неспокоја,
заоденута маглама у којима се губим.
Али не посустајем.
Судбину своју гордо подносим.
У самотној долини без звука,
злосутним силама пркосим.
У капима росе светлост тражим,
изласком Сунца, које ишчекујем.
Да затамњене, безличне дубине,
не досегну ткање моје суштине.
И да се бујица из ока не разлије,
ведре боје пригушене радости.
Дужином танке, осетљиве линије
две крајње, опречне, могућности.
Нека ми у праскозорје,
у самом освиту раног буђења,
просевне први зрак светлости.
Избледеће слојеве моје осаме.
Постаће излаз сенци таме,
што кроз лавиринт ума тиња.
Већ првом назнаком свитања.