Ноћ се лагано под кожу увлачи,
заварава прозирном копреном.
Преда мном бистро море сјаји,
над великом сузом, посребреном.
На лицу таласа, удаљене звезде,
једва да трепере. Зачарано.
Лелујава опсена.
Ухватићу их, ухватићу њихов шум,
док лутам негде далеко, сама.
Препознаћу их над пучином онде,
где месечев срп, одраз им прелама.
Пењем се занесено, високо некуд,
стопама првих искушеника.
Непробојним, забитим стазама.
Где трагом своје душе крећем,
да дохватим једну искру вечности
и подарим је нама.