Ноћас не могу ни да се сетим
када смо се помамно играли у чамцу,
плутајући реком засутом конфетама
варљиве игре лептира,
о чему сада, након свих,
замахом судбине лежерно проживљених,
испретураних и немарно потрошених година
размишљам.
Готово да могу да дочарам твој лик
у одразу полупразне чаше пред собом
где необавезно,
помало резигнирано и одсутно
ћаскам са неком сасвим неважном
и непознатом особом.
Што је довољно да се на моменте
све чешће и јасније присећам
нашег првог и последњег плеса на реци
која је наискап протекла,
пре но што је нестао
и последњи гутљај
слатко-опорог укуса младости
нехотице промакле
у једној јединој неухватљивој капи
варљиве игре сна и јаве!
Лако исклизлој и утопљеној
у душу која још чека
да јој се нове,
а можда и старе страсти
однекуд јаве!
10.9.2008. године.
Аутор: Марина Тот