Хита живот као трен,
граби дан непроживљен.
И као да је стран,
није ти потаман,
нити је посебан.
Постане неудобан,
помало једноличан.
А био је у почетку
јединствен, заносан.
У наставку,
све мање чаробан.
Док трепнеш
и лупиш дланом о длан,
сваки дан је неизвестан.
Неугледан лик
у прозорском окну,
игри случаја је препуштен.
Као гутљај испијен,
као балон испражњен.
Као замајац излизан.
Али кад би се могло
и када би се дало,
да још један круг
обрнемо, како год било!