Поново си нам рођена,
Хасанагинице
моја голубице!
Не осврћи се за собом
и не гледај нетремице
своје дворе затрвене,
Богом дана паћенице.
Убиће те широм
очи отворене
сопствене дечице,
твога милог
од срца порода,
силом отргнутог
од тебе и својега рода.
Све што имаш
са собом носиш,
а толико тога си дала
сузом оплакала,
крвљу заклињала!
Крени, где год знаш!
Не осврћи се,
ни крадомице,
не спотичи се,
ни нехотице!
Пођи путем, насумице!
Сусрешће те успут
нове избеглице.
Угледаћеш неко друго лице,
дечије очи, тугом осенчене,
страхом оковане!
Мајке су им одведене
да би биле убијене,
окончане, прецртане.
Ко зна где су
на брзину успут затрпане.
Ходи до њих, Милице,
до млађахне групице.
Седи с њима постранице,
заволеће те те очице,
изван своје окућнице.
Погледи дечице
не признају границе!
23.11.2008. године.
Аутор: Марина Тот