Престајем да посустајем,
измичем
склоњена у суноврат
Без компромиса.
Где временом,
постаје тесно и скучено,
толико
да готово и не дишем.
Нити се осећам утучено.
Прерано са сцене склоњена,
остајем мртва, скамењена.
Изван својих генетских корена,
због којих се заправо питам:
нисам ли погрешно гоњена?
Чини ми се:
све је одувек и било
овако уклапано,
да се осећам као дете,
које није ни имало прилику
да икада буде погледано.
Ипак
престајем да посустајем,
због тога што
при сваком следећем кораку
унапред одсањаном,
са сигурношћу знам,
шта је потребно
да покренем своју
унутрашњу силу,
која ће тада препознати
у име чега се
те своје судбине
управо сада одричем!
Објављено на датум 29.6.2008. године.
Аутор: Марина Тот