Над лицем Земље, палата од злата
изнад вода у плавети небеске узнета,
разапетог једра, недогледом понета,
поколењима оставља, невидљив траг.
Душа земље.
Док као деца просипамо жеље
травнатим ливадама, језерима глатким,
питким, с’ брдовитих мисли занесеним.
U пространству без граница, ветрометином
живљења, душа мајке Земље к’о сен бива.
Све је само привид и трен њеног сна,
трептај, што отиче ходницима многим.
И усталасаним пoљем, ветром зањиханим,
док пчела мирисом понесена, нектар тражи.
И птица крилатица се вине, Сунцем обасјана.
Где је над полодном земљом, гозба постављена.
Љубављу тежака семењена, крилом ветра оплођена.
Животом окићена, што у сазвучју унизаних година,
древним океаном извире и реком времена понире .