Оно мало сна,
што га желим ја,
доноси песма
твоја ока два,
зато што знам,
да сам ја
једина светлост,
од сада у њима.
Оно,
што сам ја
и што си ти,
уз жубор смеха,
мало туге,
трунку рутине:
негде се срело.
Само да се зна,
како би се то
најбоље испрело.
Радосно!
Е, пуста младости,
живи и воли,
до изнемоглости.
13.8.2011.
Аутор: Марина Тот