У Долову кажу,
како прича тече,
с’ јесеније је обичај
да весеље креће!
А приче кажу вазда…
Да је било је газда
на сваком сокаку,
па и тамбураша
и бучних трубача.
Све у сребрњаку,
о газдином трошку.
Било је и кола
и коња чилаша
на свакоме ћошку.
И девојачког смеха,
уз звекет чаша.
Кићених сватова
и убавих снаша
и слаткога пића.
Свега, и прко тога,
што ти срце дира.
Чувених банатских
штрудли
и слатких колача,
на пенђерима,
иза шпалира
од шареног цвећа.
Све уз песму и шалу
сеоских момака.
Па и доскочице.
Ту и тамо, испред цркве,
развије се колце.
Ситно, заплетено,
уплетено, разиграно.
Све за драге госте
и домаће доловце.
Било је ту свега,
пре првог снега,
уз звекет чилаша
и свирку тамбураша.
Бог“ме, од заната.
Било је свега у јесен,
у Долову, сред Баната.