Расуло се безброј дана
изнад кестенова,
нестале су мутне сени
из младости блиских снова.
Нисмо више, налик слици,
какву смо тад оставили.
Остадоше кестенови,
који су нас добро крили.
Да извидају ми вид, Сунцем
у очима, и ниском живих прича.
Док расуте мисли моје, мноме,
у храму душе лебде и снују.
Тражећи сјај бисејра и дијадеме
у висовима плаветних беспућа.
Дa oкаснеле снове раздањују.