Сингидунуме мој,
реци свету ко си.
Колико епоха,
твоје бреме носи.
Реци свету моја,
истинита причо,
ко су ти били,
први неимари.
Што нису крили,
да су у колевци
минулог света,
подигли бели,
од река отети,
бедем испод Сунца.
Под којим тихује,
убога равница.
На ушћу двају,
речних лепотица.
Обзнани свету,
који су ти моћни,
цареви, владари,
древно име дали.
И да су те многи,
понизити хтели.
И нису успели,
граде мој бели.
Тебе, што си верно,
Европу чувао
Од свег’
што је претило
крвљу да је дели.
Дошапни им само
колико је вредно,
оно чега има
у дамару сваког,
камена што пуца
даховима старог,
изгубљеног света.
Негде у дубини,
средишта твог срца.