И тело и душа ми крваре,
крвави живот тече.
Треном ме обгрли, слије и отече,
низ оквире постављених стега.
Где олује многе, бићем ми дамаре.
Изнад тела и ума мог, изнад свега.
У црвенилу, што је само привид,
слике животa носимо и живимо.
Док другу стварност, од даљина
и бескраја откану,
ведрином сунчевих боја осликану,
снивамо.
Вазда се животи и снови сусрећу
и преплићу.
Кад у искрама сазнања, пронађем делић себе,
јата ластавица ми, душом узнесеном полећу.
Зато ћу стргнути окове данас,
у крвавом дану, крвавог месеца,
слободно!
С осмехом на лицу, судбини у сусрет,
пркосно!