Поноћ је.
Поноћи мукла, реци:
зашто прекриваш,
погледу скриваш,
прикриваш
недела зверска,
дела подмукла?
На пола напукла
звоне звона
музиком анђела, умилно!
Звоне звона
са спаљене
црквице,
нагореле
и опстале.
Не дају се упорно!
Звона изливана
васкршњим постом,
побожно кићена
тучаним мостом,
преко којег
ни грешна мисао,
у свом зачетку,
не може прећи.
Згасне!
Звона је нежно отклоне,
толико да одмах нестане,
спласне!
Звона звоне,
лелујају се
на ветру.
Одолевају му!
Црквица, нагорела
краси пустару
и не да се
никоме и ничему!
Објављено на датум 29.7.2008. године.
Аутор: Марина Тот