Само сам хтела
раним јутром
врата срећи отворити
Хтела сам чути
песму младог јутра
које се буди
Како шимшир у хладу
спокојно дише
Да ми се свилени
зрак сунца
зацакли кроз грање
и ништа више
Било је то
погрешно чињење
на погрешном месту
У лоше одабраном
времену
Сунце ми се
зацакли кроз трње,
злосутна муња севну
Све се преокренуло у трену,
без потпоре ка суноврату је кренуло
Јутром освану иње,
на узнемиреној
путањи мисли
Преломи се јутро
Изнедри се преокрет
у зениту промисли
Трновита завеса
по замрзнутом трагу
вратнице гребе
Са кућнога прага,
испраћа младе галебе
Слушам како се зидови
нечујно љуљају
отежано дишу
Сати из својих чаура
не избијају
Слику стварности бришу
Очигледно
да се на небу безнађа
траг светлости
тешко поново рађа
Никада трње не би
пеко прага прешло
нити би Сунце
У облацима
потамнело
да са смирајем
твога гласа
и преостало зрнце наде
није ишчезло
Када ми време
на свом прагу запне
не молим спасење
Тихо ћу сабрати
своје постојање