Хтела сам, раном зором
врата отворити.
Чути песму младог јутра.
Слушати како шимшир у хладу,
спокојно дише.
Да ми свилени зрак сунца,
блесне кроз грање.
И ништа више.
Погрешано чињење,
у најбољој намери.
У лоше одабраном трену.
Одједном, зидови се нечујно њишу.
Сунце се, једва, пробија кроз трње.
На небу што гасне, гасне у мени.