Урликнућу,
нарушићу хармонију
ове ноћи.
Ломићује грчевито,
искидати на парчиће.
Дробићу је насумице,
расути је у делиће.
Изнад мене
звездани свод блиста и ћути.
Сведок немоћи људске.
Попунићу све зачаране рупице
на том небеском тепиху,
уздахом
отетом капима
болом изнуђених суза.
За свако
изгубљено дете на планети
по једну!
Прогнаћу из себе
набеђеног пророка,
посусталог у покушају
да досегне
свој умишљени зенит.
Изнад мене,
месец млад сија.
И он мудро ћути.
Једино још чујем
одјек свог гласа,
којем и цврчак
скривен у жбуњу
ове ноћи смета.
Шта он зна о болу?