Брисани и писани,
изнова и изнова
и никада питани,
народи ови, балкански,
новим корацима крећу.
Братски,
јату свом полећу.
Јер ко би други,
могао да их разуме?
Огољене, спаљене,
на згариштима рађане.
Да криком душе рањене,
свом ширином поново,
новим животом куца,
балканско срце крваво.
И да по ко зна, коjи пут,
своје ране вида, исконско,
стамено лице балканско.
И заклиње.
Заклиње нас сваком
кором свога хлеба,
смешаном под Сунцем
овог јужног неба.
Да тамо, где је шума
некојих жеља била,
мудро, не слуте кал.
Уместо сласти.
Јер додирнуше га.
Именом власти.