Шта да ти кажем,
признајем,
повремено те,
по мало и слажем.
Добронамерно.
Штa не могу
одмах да кажем,
за касније одлажем.
Смишљено.
По нешто и прећутим мудро.
Колико је прихватљиво
прикрити нешто безазлено,
као што је куповина?
Не делује сасвим исправно.
Шта чиним?
Шта прећуткује моја тишина?
Скрнави се наша истина.
Због чега сам затечена,
када твој поглед урони у мој,
са знаком питања.
Као укопана,
стојим пред тобом
без објашњења.
Чему правдања?
Талас стида,
уме да заболи.
Штипа
најосетљивије ткиво,
танани део мене.
Достојанство жене.
Које сада,
најискреније моли
провиђенеје за савет:
– како да превазиђем
ситне лажи?
Лажи су лажи.
Изнад свега,
желим да сачувам
наш мали, интимни свет
од трулежи.
Желим да научим
како да ти се обратим,
да ме разумеш и схватиш
и такву, каква јесам
у целини прихватиш.
Чак и када,
у праву нисам.
Марина Тот
Песма написана 28.07.2008. године.