Стајали су покрај пута.
Само њих двоје,
у новембарском
предвечерју.
Стајали су
чекајући.у блату.
Сами.
На похабаном стајалишту,
међу лоше
исписаним графитима.
Две силуете
у јесењој измаглици.
У међувремену,
ноћ је тихо спустила
свој баршунасти вео
на сваку мању,
или већу неравнину на путу.
Изазивала је,
искала немир.
У дубини неба
заплесале су звезде.
Повремено би тапкао
у месту,
на осветљеном стајалишту.
Свестан
вакуума између њих.
Неколико хиљада
година цивилизације,
одредиле су
дозвољене оквире
тог вакуума.
-Извините госпођо,
да ли знате,
када стиже аутобус?
– Ах! Сигурна сам да се покварио!
И тако је почело…
Марина Тот
Песма написана 26.03.2010. године