Од искона, од давнина,
дана раних, прохујалих
ветру уз пехар,
низ ветер, у етар,
тутњи живот к’о дивљи ат.
У свим правцима,
недогледима
мајчице Земље,
колевке родне.
Утискујући
божански траг
под собом,
у крви времена.
У атаре плодне.
Загледан у зрела поља
непокошених хтења,
у обличју
златног грумења
пред собом.
Занесен вечним сјајем
звезданих гнезда
над собом,
не посустаје.
У неслућене даљине
и даље гледа.