Сети се далеке
празничне јануарске ноћи.
Сети се дочека
православне Нове године,
те по свему изузетне ноћи.
Сети се неба
осветљеног звездама у својим очима,
подједнако немирним и несигурним
у првом младалачком неспокоју
И њега,
са рукама у џеповима
омиљене кожне Топ ган јакне,
којом се дечачки поносио.
Ни близу колико тобом!
Сети се те блиставе
и исто тако непромишљене епизоде
своје ране младости.
Неухватљиви бљесак!
Као и паљење
узнемирених свитаца у венама,
додирнутим тајновитим спевом
чудесних анђела око вас и у вама,
негде дубоко, у недефинисаној суштини
мистерије људскога рода.
Сети се те толико посебне
и далеке ноћи – и њега,
са рукама у џеповима,
и осмехом у очима.
Нико се није више осмехнуо као он тада.
Нити ће ико икада.
Нити он било када.
Убрзо сте схватили
да су далеко сви очаравајући небески анђели,
да је живот нешто друго,
посебно и свакоме,
на свој начин подарено с разлогом!
Расплинуле су се младалачке илузије,
заборављена су лутања и заблуде.
Одавно нисте ту, нема вас…
Али тада!
Били сте на самим вратима раја
млади и збуњени
сасвим препуштени игри случаја,
пред златним кочијама,
које једном у животу наиђу и проду.
Нисте их препознали.
Нисте могли знати да је то био вама намењен дар!
Прерано је понуђен.
20.1.2010.
Аутор: Марина Тот