Намештам јастук од снова
на постељу од трња.
Неће ми донети спокој.
Пробудиће у мени
молитву прогнаних
ходочасника.
Не кривим и не тужим живот
за бдења у ноћима
леденог месеца.
Окренуће он свој круг
на путањи
непознате музе.
Слушацу звук ноћи,
напојен
огољеном светлошцу
већ угашених звезда
и сетићу се свега
што ми се догодило није.