Намештам јастук од снова
на постељу од трња.
Неће ми донети спокој.
Пробудиће у мени
молитву прогнаних
ходочасника.
Не кривим и не тужим живот
за бдења у ноћима
леденог месеца.
Окренуће он свој круг
на путањи непознате музе.
Слушаћу звук ноћи,
напојен огољеном светлошћу
већ угашених звезда
и сетићу се свега, што
ми се догодило није.