Као галопирајући ат,
уз ветар, низ реку,
бесповратно
утискује свој траг,
повијајући нехајно
младе изданке детелине
са четири листа под собом.
Пропињући се
високо некуд,
ка Млечноме путу,
гледа у широко поље
непокошених хтења
пред собом.
Не престајући
да умишља
све могуће варијације
дугиних боја
над собом
никада.
Ни у тренутку
свог коначног пада.
3.2.2010.
Аутор: Марина Тот