Купам се, купам
у пени од смеха.
Клизим, клизим
као сапун без греха
и трљам, трљам сећања.
У немоме часу
безвременог свитања.
Где сам?
Негде, где још допире
шапат умирућих корака.
У мутноме виру
потиснутог одјека,
што кроз мене
у неповрат понире.
Стрпљиво чекам,
да и последњи шум
сасвим утихне.
И предам делић
свог простора,
ветровима промене.
Да ми у назнаци
раног буђења,
дарују тајну
јаснијег виђења.
Бићу им захвална
и када до мене стигне.