Гости су пристигли, присилом наилазе.
Не посустај, из сећања ти долазе.
Домаћине, хоћеш ли напокон сести
и наздравити медовином боје жучи,
препуном чашом у одсају јантара?
Отвори вратнице скривене оазе
и обелодани, шта си наумио.
Где те врзино коло живота
немилом потера, на шта,
те силом, у невољи натера?
Колико му ширина твог погледа
у овом трену, више не замера?
Колико је спремна да опрости?
Тешко их је све упамтити и побројати,
силину утиска, што ум затварају.
Неизбежно.
Само кораци по води, стопе не остављају