Догодило се
да смо се
сасвим случајно:
срели у пролазу.
На тренутак
који ми је рекао све:
колико је страшно
моје виђење
у зеници ока твог:
празно,
непрепознатљиво,
туђе.
Једнако варљиво као
што је и наишло:
ниоткуд,
при сусрету,
који је довољно потрајао
толико
да ме увери
да од сада
не треба
више ништа
ни да те питам!
Објављено на датум 26.6.2008. године.
Аутор: Марина Тот