Хтедох да згрћем
кишне капи на песку
и послушам шапат
ветрова на уранку.
Уберем зрак светлости
са таласа крај обале,
што кроз шибље урања
у реку.
И седнем под ону нашу,
разгранату трешњу.
Процвалу.
Ал’ огањ без топлине,
даљином не пламти.
Ћутљив поглед
боље дане памти,
време зауставља.
У зори умине,
на јутрење касни.
Радост запоставља.
Будно око ноћи,
чека да раздани,
док погледом,
плаветнило тамни.
А онда угледам, ону богату,
трешњу сву у цвату
и нешто ми сине на небеском дукату.
Делом у осмеху, делом у покрету.