Пуним месечеве веђе
еликсиром горчине,
у поноћ
и не кунем због тога
своје расуте звезде.
Не спомињем
и не иштем помоћ.
Одавно су
под теретом бесаних ноћи,
постале лучоноше без сјаја.
Одметнуте варнице бескраја.
Од успомене
на своје прво блистање,
таворе у пустоши безгласја,
бесмислом утамничене.
У трену без почетка и краја