Изненада се појавила
с лицем јесење кише.
Улази хитро, сва узрујана,
образе невешто брише.
Задихана. Отежано дише.
Раскошна, зрела жена.
Нудим јој да предахне.
Руком одмахује и ништа више.
нисмо се дуго виделе.
Понешто смо и нагађали,
мој муж и ја,
о разлозима због којих се
од сопствене сенке крије.
А ево, сада, лицем у лице
сећања размењујемо, делимо бриге.
И радост понеку.
И то је нешто, зар није?