Реци ми искрено,
да ли се још старим навикама
приклањаш
једнако покорно, без речи?
Само сам ти хтела рећи
одбаци их што пре и крени!
Колико сад крећи!
Крени докле год ти допире поглед!
И даље, себе изненади.
А главу не окрећи.
Не гледај у кулама затворен град.
Те зидине душа гради.
Загрли своју најлепшу жељу за спас
и удахни сву милост њене топлине.
Помоли јој се најискренијом молитвом срца.
Распириће у теби, ветрове духовне врлине.
И осетићеш једном,
у зениту свог заспалог сунца,
како без питања и најаве,
на само теби знана врата,
нешто почиње да куца.
И прса ти до самих небеса,
топлином пресеца.
То пробуђени огањ у теби,
свом силином таласа
на крај света да запуца!
У сусрет незнаној срећи.
Али пут, којим ваља поћи,
срцем одабери,
истину ће неће порећи.
И шта год,
да је до тада било,
заборави!
Учини то и за мене
и не одустј, ни у по ноћи.
Први и најтежи корак направи
и крени.
Нека те испрате сви свеци,
благословени.
Марина Тот
Песма написана јануара 2009. године