Кaо кап воде, са високе литице,
располућен месечев круг,
у процвалим трешњама цури.
Бео.
На младе латице, тихо
спушта сребрнаст вео.
Лелуја танани вео,
дира струне у крошњама.
Узалуд је небеске путање,
свом ширином запосео.
Није изабрани, онај прави.
Не точи слађани нектар.
Све има своје законе.
Ветар
ће песму пронети,
слатко зрно да заметне.
Постоји редослед.
Све има свој заметак
и плод.
Као и сваки узлет и пад.
Марина Тот