Расућу живот у комаде,
разнеће га уличне каскаде,
без промисли и без надокнаде.
Пустићу време, нека исцури
на заласку дана у визури,
нека распрши птице изнад кућа,
у окриље плаветних беспућа.
Расућу све своје дане
у гроздове смеха необране,
у пролазу ветру на спомене.
Одлетеће Сунцу на пламене.
Расуће се бехари у Мају,
носиће их ветер у цвастима,
мирисаће жеље у недрима.
У свануће, кад зора заруди,
спазиће их путем срећни људи.
Срешће им се птице у очима.
Запеваће на сељачким колима,
по сунчевој бразди у близини,
у крви биља, у нутрини.
Неком ново лето кличе,
моје се ка јесени помиче.
Ситним корацима измиче
пространствима у даљини.