Да је море кап росе на длану,
и да није Сунца понестало дану,
да нам живот није почео да крије
сени по облутку сопствене копије,
никад не би боја, изгубила дугу!
Не би нам сећање упознало тугу
и Сунце из ока мог, што густом,
прионулом тишином прокапаље
сузама милосним.
Што ме и даље над празним
узглављем мамe, да слутим
чежњива слетања лептира.
Што их мисао, кроз вене крвотока,
треном несталих додира, призива.