Севају даљине у јаловим пољима
и беле маглине у звезданим јатима.
Затамни се небо, да горје зајечи.
Згасну сузом, жеравица у оку праведника
и замрзну се кап росе на длану тежака.
Пресушиће реке у ватреним јутрима,
завијеће ветар над утртим стазама,
под стењем, пред опустелим кућама.
Зашкрипаће стопе у снегу,
под птичијим перима..
На неораним, плодним њивама.
Заболеће јутро, белом белином у очима.
Јер штипа ме тескоба, тишти у недрима.
Заплакаће ми дуги дани пред вратима,
Зајаукаће суво цвеће у сурим горама.
-Опрости ми стари оче на овим речима!
Опрости што спознах сав бол и тугу твоју,
над залуд проминулим годинама,
у ишчекивању, да дочекаш кћери и синове.
Да на Крсно Име ти дођу и дом свој родни,
смехом испуне.