Невесто моја
из девичанског сна
пробуђена
мирисом тамјанике
заогрнута
миљем заоденута
мени си досуђена
Милошћу Небеса
је услишена
најискренија моја
молитва
Али уместо срећне,
друга нам је прича
додељена
Иронијом усуда
сва радост је
у неповрат однешена
У зениту напуклог
сунца
замахом судбине
Од тада су ми речи
мразом усамљености
заробљене
Очи леденим дахом
оковане
Остао сам
празна љуштура шкољке
силом затворена
Сада ти је и свака
промисао о мени
замагљена
Да ли се сећаш нашег венчања
љубљена?
Вољена знај, свака моја
болом окамењена суза
пред тобом је прикривена
Моја непрежаљена туго
ја се тебе не одричем
Звездане сонете ти дарујем
Свој вечни осмех
пред сатенске ципеле ти
простирем
Месечевим стазама
ноћу тихо ћу поћи
до тебе нечујно стићи
у снове ти неопажен ући
Да те још једном погледам
и уснуло лице
сребрним прамењем
милујем
У душу распуклу жедно
упијем
Пред тобом се
у свечаном миру
од сумрака до свитања
клањам
Именом твојим се заклињем!
Пред лицем неба
усрдно
Богу се молим
да сву милост Његову
Само за тебе измолим
Стрпљиво чекам
да једном, када ти
раскошна младост мине
јесењем лишћу и ветру признаш
Колико често си у животу
мислила на мене