Мој смарагдни град је
тиха оаза чудесних боја.
Још неоткривена, зачарана Троја.
Изнедрена криком првог удисаја.
Уздигнута над дубоким амбисима
и планинских гудурама.
Ледничких венацима и клисурама.
Изнад замагљених висова,
где силина ветарова,
звездану сачму просејава.
Мој град је ту, испод руке
положене на груди.
У светилишту,
где се чиста миса рађа.
Пламеним огњем крепи,
јутром у ноћи, препорађа.
Исконско сећање буди
и несебично ми нуди,
љубављу проткану,
суштину мог бића.
Унизану у ђердан
скупоцених делића,
минулих предака.
Чија сен струји и дише,
по углуовима чардака,
дубином сећања душе.
За сва времена,
у сазвучју мог имена.